By Marija Najthefer Popov
Ako utihneš
Nestaće u mojoj pesmi
cvrkut ptica
kroz prozor
što me budjahu
iz bašte moga detinjstva.
Zanemeće zvona
na zvoniku
obližnjeg svetilišta
gde nedeljom
brižne majke
i očevi ozbiljnog lika
se moljahu Stvoritelju
za zdravlje i sreću
svojih naslednika.
Zamreće i tišina
najglasnija u duge
zimske noći
dok sneg polako
prekriva belinom
sve šarolije sa vidika…
Neće se više čuti
ni koraci vila
na uzglavlju pre sna.
Ni let andjela
kroz oblake
dok šire krila…
Ako utihneš
da u tišini
ni srca tvog se
ne čuju bila,
Umuknuće i
iskre radosti u očima
kao šum svetlosti
na vrhu svetionika
potreban sirenama
da sačuvaju amfore
pune nadanja
u srcima mornara
Školjke će biserne
da se zatvore
bez svojih bisera…
Sve će utihnuti…
Besneće samo more
zaludnog kajanja
i udaranje
pokajničkih talasa
o oštre hridi sećanja
i obećanu
Pesmu nad pesmama
Iz magične duše Pesnika.
marijanajtheferpopov@
